Kada mi spomenu Pančevo, obično pomislim na pančevačku pijacu, otrovne gasove iz rafinerije i naravno pančevačku ekipu sa koncerata. Pančevci su dobro poznati po (meni lično gadnom) pivu Weifert, koje može da se nađe i u roze flaši (!?), neumornom duhu za pohode na pank-ska svirke. Šta vas čeka u Pančevu? Bolje je pitanje šta vas sve čeka do Pančeva, tamo, i na afteru i nazad.
Mnogo dogovaranja elektronskim putem rezultovalo je odabirom voza u 18.00 h koji sa presedanjem u Novoj Pazovi stiže na željenu destinaciju oko 20.30 h. Pomislili biste, kako sad to? Brzim železnicama Srbije treba dva sata od Novoga Sada do Pančeva, što je isto kao i brzom železnicom na relaciji Pariz-London. Na moje čuđenje, ali kasnije i na šok drugih, presedanje je odlično funkcionisalo, moja bojazan za pankeraj se počela obistinjavati. Na moje javljanje saopštavaju mi: Uzmi taksi, čekamo te kod Studija 21. Spušta se čudna magla, dašak vetra koji donosi miris Pančeva, mmm amonijak, a to znači samo jedno - odabrali su kafanu, pravu old-school kafanu, ko preživi...Pit će kafu na afteru.
Pored kluba u kome se održavao koncert osječke, sada već odomaćene grupe u nas, Grupe tvog života, nalazi se gore pomenuta kavana: zauzeti stolovi, redovnih posetitelja malo, pankeraj gradova Srbije i naravno bend - GTŽ. To je veliko osiguranje za nas, znamo gde je bend i kada će svirka početi. Kafana je nalik svakoj kafani-birtiji u vremenskom procepu, uzidani šank, WC odvojen od objekta, dobra osvetljenost, bez ikakvog pojma o vremenu jer sat nisam videla; ljubazna ostarela konobarica u uniformi sa blokčetom, hemijskom i obaveznim osmehom...
Lepo je videti meni poznate, drage, blesave ljude koje davno nisam videla, na jednom mestu, sresti se sa društvom sa foruma i upoznati mlađahne naraštaje koji toliko znaju o muzici. Ko kaže da je underground u opasnosti? Proverili smo kada predgrupa, naši frendovi iz Mikija Pirsa počinju: Oblačite jakne, palimo, počeli su, a vas nema...
Predgrupa, bend Miki Pirs, nosi ime kultnog lika iz britanske serije Mućke, on je njihov aletnativni anti-heroj. Evo šta piše na njihovom myspace profilu: “Fora je da se prva pesma koja je napravljena zove „Troteri“, g. David je predlagao ime Ragina glava, ali Miki Pirs se istakao kao nešto potpuno novo. Verovatno lik iz Mućki koji svima po malo ide na kurac, ali svako zna, na žalost, bar desetine takvih ljudi!“
Bend Miki Pirs podseća na spoj skinhead oi! zvuka sa nekim pop elementima, to je ustvari Vajagićev i Džonijev projekat van njihovih redovnih bendova Birtija i High Stakes. Ovog 25. 01. su zvučali mnogo bolje nego kada sam ih čula krajem 2007. godine. Ili su se momci uvežbali ili su prihvatili polisu - kada voziš gitaru, ostavi flašu. Odsvirali su svoje pesme “Miki Pirs“, „Troteri“, a publika je bila oduševljena, pa im je pruženo i nekoliko obrada.
Ono što mi se sviđa kod njih je možda i nesvesna parodija na sve te ozbiljne oi!oi!-baš smo-punk bendove. Oni jednostavno jesu...postoje. Posebno mi se svidela njihova obrada „Our House“ od Madnessa na srpskom. To što je drugaricu i mene, onako sitne, neki matori metalac dizao, oduševilo je masu. Podsetilo me je na stare cirkuske tačke, neprostivo sa moje strane. Štand sa njihovim samoizdatim albumom “Hau kul iz det“ je bio pored ulaza u salu, a masa je mogla da kupi album po neverovatno pristupačnoj ceni.
U pauzi pre GTŽ-a čestitam Pirsovcima na odličnoj svirci, kao i uvek pada oduševljenje ekipe zbog zajedničkog slikanja, što zbog moje visine (metar i žilet), što zbog bubnjareve visine (ni Divac mu nije blizu).
Počinju GTŽ kao da ih niko nije primetio na bini, ipak su oni tamo ko domaći. Samim početkom svirke počinje stage-diving, crowd surfing, nešto što se u NS-u retko viđa u takvim razmerima. Svi bi da skaču, da vide masu iz čudne perspektive dok padaju na glavu. Bilo je par unesrećenih padača i poneke naočare u opasnosti, zato sam se klonila što dalje, znam kako DM obuća utiče na moju lobanju. Malo mi je falilo da im se pridružim u nekoliko navrata, atmosfera me je par puta ponela, ali...miruj srce, miruj...treba se vratiti čitav kući, a do kuće ima presedanja i nema zavoja. Svaku pesmu koja je ispala iz zvučnog sistema masa je otpevala nepogrešivo, svaku reč. Vokali su se jako loše čuli, ali to je bilo u drugom planu jer smo mi znali sve tekstove i nadoknadili ovaj veliki koncertni nedostatak.
Album „Kolo spaja ljude“, u Srbiji po licenci „Kolo je spojilo ljude“ je davno u mp3 kompilaciji punk mase NS-BG-PA, i ne vidim svrhu prodaje albuma, ali neka nam i to, ima bonus pesme i lep omot. GTŽ-ovci su pozdravlili likove u publici ponaosob, posvećivali drugarske pesme. Na svakom koncertu GTŽ-a Pančevci su u prvom redu i dobro se pobrinu za atmosferu, i svaki put bilo gde da je svirka, NS ili BG, znam da će se deliti bina i mikrofon sa publikom od pratećih vokala i refrena. Znam da će svirati pesmu „Pekmez“, jednu od meni njihovih dražih, koju inače retko sviraju. Kada Pančevci traže pesme, tako i bude.
GTŽ-u je uvek drago kada sviraju u Srbiji, a sada vidim još draže kada sviraju u „Toksistiju“, jer ljudi znaju da naprave dobar provod. Pored odvratnog zvuka, tj. Ozvučenja, i bend je loše zvučao. Nikako nisam uspela da odgonetnem u čemu je problem. Ovako se nisam davno zapalila za dobar koncert i kafu popila na afteru. Ovo je jedan od takvih koncerata kada punk-ska alternativa pohrli u Pančevo jer zna šta se ne propušta, i jedan od koncerata kada nemam dovoljno vremena da se ispričam sa svima koje sretnem.
Jutarnji voz i gusta magla. U vozu nije bila prevelika subotnja gužva, jer kako redovni putnici kažu „Trovači obično idu onim vozom u 6 h.“ Jedno možeš da imaš, ali ne i sve, npr. otvorene oči tokom puta...i na umu “ne smeš da zaspiš, ne smeš da zaspiššš, zzzz“. Da nisam ponela knjigu da čitam, ...ko zna...
