Čovek bez sluha, Living Room, Beograd, 04. 04. 2008.

Prošlo je samo dve nedelje od koncerta Six Pack-a u istom klubu – Living Room u Beogradu tako da sam bila malkice iznenađena kad sam videla plakat i za svirku Čoveka bez sluha.

Grad je bio prilično izlepljen onim standarnim plakatom u dve kombinacije, ali mi nije bilo baš jasno zašto tako brzo koncert „opet“. Doduše, ne radi se o istom bendu, ali meni zbog muzičkog stila i vokala oni ponekad zvuče potpuno gleich. Neke pesme jednog benda bih potpuno prilepila drugom, itd. Iako me drugari sa kojima sam bila sinoć na koncertu sada gurkaju da ne lupetam, da je ČBS mnogo bolji. E pa, sad... Ja i dalje stojim pri tome da su mi jako slični. No, lass uns gehen...

Isped Studentskog kulturnog centra je bila gomila ljudi. Na trenutak sam se uplašila da će biti krkljanac, ali većina je išla na „neki“ performans u veliki klub – a i u malom klubu se dešavalo nešto. Kako je koncert kasnio i ja sam imala vremena da budem „arty“ i pogledam performans, a onda se tik pred koncert vratim u Living Room. Nažalost, klub nije bio ni trećinu pun kao na Six Packu – iz nekog razloga (meni skroz nejasnog), ljudi mnogo više vole i znaju za SP nego ČBS.

Oko pola 12 su počeli. Čuli smo Mikijev prepoznatljiv glas (ovog puta sam mogla i da ga vidim, za razliku od pre dve nedelje). Počeli su sa pesmom Gotovo je, potom Sećanje, Ikarov let (i aj’ nek me sad ubede da ovo nije Six Pack, hehe), Second- Hand, Ništa mi staro ne nedostaje, Goodbye (k’o što Miki reče, nekad su očekivali da će postati svetske zvezde pa su napravili pesmu na engleskom – no, na kraju ništa od toga ne bi, a i ovako ova pesma je zaista primetno slabija od ostalih na maternjem jeziku)...

Masa se gurkala, bilo je ljudi koji su pevali, ali ništa spektakularno – bend je tek ovde lagano progovorio između pesama – bio je inspirisan kada je nepoznato lice uspelo da baci mini-peglu na binu (?). Wow, koji punk (m’da). Potom pesme Umesto osmeha, polako se svi opuštaju – kad se malo popilo, bratski se deli sa publikom (ono malo što se ima, nažalost nisu zvezde poput Bijelog dugmeta pa da imaju pozavidni cathering).

Zovem se Miki, Jutro ozbiljnih planova, onda kreće već veselje. Miki (i ostatak benda) više pričaju, šale se, prozivaju malčice, ali sve u službi zabave, mora se biti funny da bi postao zvezda :)). Sve što sviraju, publika peva. Miki mi te volimo, par skandiranja, đuskanje, poneki slabiji crowd-surf i pogo, lepo :)

Sledi pesma Viša sila od Six Packa (eto!!!), potom i obrade – jupi, jupi :) od Bad Religion American Jesus, potom su se nastavili kragujevački hitovi u maniru Karaburme – Daleko blizu daleko, Reci ne, Bordel planeta, Blef – onda još jedna super obradica – Mighty Mighty Bosstones (uz saksofonče koje je nastavilo i u sledećim pesmama), onda i već pomalo (meni) dosadna obrada sa svakog koncerta, Pet Cemetery od Ramonesa. Za kraj, onako kao jagoda i šlag na tortu (obećali su da će svirati sve što znaju) svirali su dva potpuna hita - Dosadan dan i Paranoik. Čini mi se da bisa nije ni bilo, sve što je trebalo su odsvirali, svi su bili zadovoljni i umorni i bilo je vremena da se lagano razilazimo iako se nama nije išlo doma, muzika koja je sada išla sa razglasa je bila baš superiška :) I što bi Kesić u svojoj emisiji rekao Ljubim, ljubim, ljuuuubim*.

Ana BG